Premijerne predstave odigrane u Pozorištu lutaka: Mala Nušićijada, Pinokio, Ukradeni mesec, Čudno čudo, Klopka, Petar Pan, Poštovana deco, Priča o odbačenoj lutki, Ženidba cvrčka Primaša, Patkica Žutkica, Mudri Ciga, Mala princeza, U laži su kratke noge, Ah, sve to mora jadno dete, Braća Grim, Biberče, Vini Pu, Simfonja u bolu, Cirkus, Kuckava bajka, Hajdi, Kosmička jelka, Kako su postale ružne reči, Đilja Petre, Crvenkapica na zrnu graška, Staretinar, Frka u gradu M, Igra odbačenih lutaka, Čarobni klavir, Kir Janja, Lepotica i zver, Plava ptica, Olovka piše srcem, Bajka o Plačiću, Pepljuga, Trnova ružica, Lutkarska Biblija, Snežana i sedam patuljaka, Bila jednom ljubav jedna, Šuma sniva, Miši ko i Mišisan, Meda među pticama, Ždralovo perje, Betmen i Lutkar, Uspavana lepotica, Velimir i Bosiljka, Svetloplavi Petar, Sveti Sava, Biberče,  Boj na Čegru.

Za ulogu Gospodina Vidakovića u komadu Velimir i Bosiljka dobio je glumačku nagradu na Međunarodnom festivalu u Banja Luci 2000. godine.

Pored toga što je dosegao vrh lutkarske umetnosti kao glumac, glumac-lutkar, glumac-animator, 1993. godine ulazi i u svet lutkarske režije postavkom komada „Olovka piše srcem“. Usledile su predstave Psić Tobi, Bila jednom ljubav jedna, a 1998. godine i Tri praseta, kojom je Zoran Lozančić nagovestio novu rediteljsku poetiku, koja je predstavi, glumcima i saradnicima donela nagrade na mnogim festivalima. Dve godine kasnije režira Čarobnjaka iz Oza, potom Lepoticu i zver i ponovo beleži uspehe na domaćim i inostranim festivalima. Nižu se nagrade za najbolju predstavu, režiju, scenografiju, animaciju, kreaciju lutaka, glumačke nagrade... Sav taj njegov rediteljski opus kao da je bio uvod u dela koja će ga, s pravom, svrstati u red najboljih srpskih reditelja.

Predstavi Carev zatočnik koju je postavio 2005. godine dodeljeno je 19 nagrada na nacionalnim i internacionalnim festivalima i 5 nagrada na VI bijenalu scenskog dizajna Srbije. Time je postala najnagrađivanija predstava u istoriji Pozorišta lutaka. Pored toga u anketi niških Narodnih novina proglašena je kulturnim događajem 2005. godine, a tu će titulu godinu dana kasnije poneti i njegova naredna predstava – Mocart. Gran Pri na festivalu Pozorište Zvezdarište, nagrada za scenografiju na Susretima profesionalnih lutaka Srbije i nagrda za režiju na festivalu Zlatna iskra, na kom je član žirija, ugledni evropski lutkarski reditelj Zvonko Festini izjavio da je „Lozančić trenutno najznačajnije rediteljsko ime u Srbiji“, samo su neke od nagrada koje svedoče da je Lozančićev Mocart visoko estetizovana predstava.

Iz njegove rediteljsko-istraživačke laboratorije 2008. godine izlazi scensko viđenje Egziperijevog Malog princa, veliki lutkarski spektakl koji osvaja nagrade i aplauze gde god da se izvodi: zagrebački PIF, beogradski Festić, Pozorište Zvezdarište, Susreti profesionalnih pozorišta lutaka Srbije...

Pinokio, predstava rađena u kombinaciji maske, lutke i dramske igre glumaca osvaja godinama generacije i generacije mališana, što je potvrdila i nagrada dečijeg žirija na festivalu Pozorište Zvezdarište.  

Alisa u zemlji čuda je predstava za koju je Zoran Lozančić najavio novinarima uoči premijere da će publici ponuditi drugačiju estetiku od one koja je „filmovana“ i igrana svuda u svetu, a to je na sceni i potvrdio. Bio je to još jedan vešt, očaravajući i poetski rediteljski rukopis ovenčan brojnim festivalskim nagradama.

Snežna kraljica, još jedna bajka koju je Zoran Lozančić želeo da postavi na scenu svog i našeg pozorišta, bajka sa kojom i za koju je poslednjih dana živeo. Tu viziju podržala je direktorka Milica Radulović uz nadu i želju da njegovu magiju ponovo vidimo na sceni. Ali te snove dosanjaće njegove kolege Jelena, Ceca, Dacko, Tanja, Aleksandra, Marija, Mladen, Uroš, Gaga, Dušan i Aleksandar zajedno sa kolegama iz tehnike.

Po želji Zorana Lozančića komemoracije neće biti i neće biti objavljen dan sahrane.